Nalazim se u autu, u mom vrtu,
ove visoke platforme vode u radostan dan.
Iako živim u getu,
i kad krenem ka svemu,
znam da treba da se čisti,
treba da se čisti,
jer dolazi jesen.

Zato hodaj,
zaboravi ovaj grad.
Živi kroz olovne godine.
Sve moje je modro i zeleno,
ali ipak – to sam ja.
Daj mi tvoje ruke,
vidi tattoo sa tvojim imenom.
Pogledaj kroz oči boje meda
i nikada ne zaboravi istinu:
“I’ve always loved you.”

Iako si sav moj bol,
to je stvaran svet oko mene.
Kao da je nekad bilo sve.
Rekla si: budi sam na ulici,
napusti svoju sobu bez vrata.
Napustićemo ovaj grad.
Iako si bila umorna,
imali smo nešto novca u rukama
da krenemo u Sarajevo.

Na sedam dana.
Sve ovo je zemlja za nas.
Ne postoji zid, ne postoji voda,
jer smo ljudi iz gradova.
Zato budi pored mene,
jer tonemo u ljubav,
i prvi i poslednji dan.

Nisam mislio na to
kada mi je ona rekla
da ima par godina za nas.
Ona i on, i on i ja.
I da Amerika nije svetilište.
Zato ćemo napraviti krug.
Pa pusti me u tvoje srce
da budemo sinhrono,
da svaki dan putujemo iznad grada.

Jer ne idemo uz naš karavan,
nismo dobili odgovor.
Zato na sve gledam bledo,
zato sam hladan.
Obećana je dolče vita,
a dobili smo samo glad.
Zabranjujem večno sebi
da ikada uradim „dum dum“.

Iako je istina takva mašina
da nas neko posmatra,
za sve će to biti anestezija
kada kažemo svima – ne.
I krenućemo zajedno.
Misle da bežimo u mrak,
a mi idemo na Jadransko more.
Nakon svega neko će reći: hej, mama,
“Just let me play some modern R’n’R music”,
i osećaće večni ponos na Ekatarinu.