Video sam plakat nasred ulice,
prijatelj šalje svima pozivnice.
Za pet dana besplatno organizuje
veče svoje autorske poezije.

Na plakat je stavio stihove,
lepe rime, reči sunčane.
Lepota me je stihova dotakla,
ali me je jedna misao presekla.

Da li ovaj svet još traži poeziju?
Naša deca po školama ubijaju,
nama loše vrednosti vladaju,
mnogi u porocima stradaju.

I ako nam treba neka poezija,
treba neka druga verzija,
samo depresivna i poročna,
samo agresivna i mračna.

Njegovi divni stihovi
nisu mi se uklopili
u svet u kome živimo,
u stvari kojima se divimo.

Iako me je lično zvao,
od odlaska sam odustao,
jer ne vidim više smisao
da bi iko poeziju pisao.

Jer ovaj svet ne treba poeziju,
naša deca po školama ubijaju,
nama loše vrednosti vladaju,
mnogi u porocima stradaju.

I ako nam treba neka poezija,
treba samo druga verzija,
samo depresivna i poročna,
samo agresivna i mračna.

Na kraju sam ipak otišao
da bih uživo stihove slušao.
I lepo sam se osećao,
na trenutak sam pobegao

od sveta našega sumornog,
od dobrih stvari umornog.
Mala geta još nam niču
u kojima ljudi još kliču.

Još uvek mi trebamo poeziju,
iako deca po školama ubijaju,
i u nama loše vrednosti vladaju,
i mnogi u porocima stradaju.

Nama treba i dalje poezija,
kao što je Srđanova verzija,
lepa, čista i radosna,
optimizmom sva zanosna.