Prolazim kroz grad kao utvara,
Odbijam od sebe pristojne ljude.
Moja pojava sablazan stvara,
Niko neće u društvu da bude.

Sa davljenikom u vrtlogu poroka,
Zatočenikom ideologija mraka,
Koga um vodi samo u nedođije
I tek ponekada mi otkrije.

Život je predstava magična,
A ja sam ličnost tragična.
Sledim svoje mračne želje
I slušam svoje neprijatelje.
I uzalud je život tako magičan
Kada sam ja lik tragičan.
I uzalud je život tako magičan
Kada sam ja lik tragičan.

Ja sam slep, ja sam bolestan,
Za moj pad ja sam samo kriv.
Od stranaca u biću nisam svestan,
Da ja više nisam ni živ.

Niti imam više nekoga svoga,
Da brine se o meni nemam nikoga.
Ni ljude pored koji kao ja stradaju,
Ni oni, kao ni ja, ne shvataju.

Život je predstava magična,
A ja sam ličnost tragična.
Sledim svoje mračne želje
I slušam svoje neprijatelje.
I uzalud je život tako magičan
Kada sam ja lik tragičan.
I uzalud je život tako magičan
Kada sam ja lik tragičan.

Ponekad i mene dodirne svetlost,
Ali još gore bude mi tada,
Kada vidim mog sveta užasnost.
I ako postoji, nestane nada

Da ću se uhvatiti za svetlosti zrak,
Da će me poučiti da napustim mrak,
Da se nikada u ovaj pakao ne vratim,
Da samo svetle primere pratim.

Da ne budem ličnost tragična,
Osetim da je život predstava magična.
Da ne sledim više svoje mračne želje
I ne slušam više svoje neprijatelje.
I da prestanem biti lik tragični
I da pristojno živim život magični.
I da prestanem biti lik tragični
I da pristojno živim život magični.