Ljubio sam
nestvarnu devojku
u nestvarnom vremenu
u nestvarnom gradu.
Dodir njenih usana
bio je kao muzika,
ali nisam želeo
da postane stvarna.

I nekad, kada poželim njene usne,
sećanjem našim zasija tišina,
misli je crtaju na zidu praznine,
naša ljubav počne da mi priča.

Ona više ne postoji,
nikada nije bila stvarna.
Niko za nju stvarno ne zna –
ona je deo samo tvog sna.

Jer ljubio sam
nestvarnu devojku
u nestvarnom vremenu
u nestvarnom gradu.
Dodir njenih usana
bio je kao muzika,
ali ja nisam želeo
da postane stvarna.

I kada noći dozivaju je,
i stara ljubav probudi se,
na platnu tamnom gledam je,
nestvarnoj lepoti divim se.

I želim da dođem do nje,
tražim gde sreli smo se.
I kada krenem do nje –
u zadnjem trenu setim se…

Ljubio sam
nestvarnu devojku
u nestvarnom vremenu
u nestvarnom gradu.
Dodir njenih usana
bio je kao muzika,
ali ja nisam želeo
da postane stvarna.