Treba mi prazni šank
da sednem na njegovo dno,
neki nepoznati bar,
svu noć da gledam u prazno.

I da tamo u daljini
što je bilo, vidim sve,
što je trebalo biti,
tu da sve dogodi se.

I izgori od vode vatrene
u koju želim da potonem,
kroz nju da nestanem,
da sebe pronađem.

Jer razbijen sam na komade,
ne mogu da se sastavim,
na mestima naše sreće
dugo već boravim.

Pa mi biće traži odmora,
jer u meni nema damara,
treba mi rame za plakanje –
šank jedini zna to stanje.

Jer nisam prvi niti poslednji
koji mu takav dolazi,
da tugu sa njim podeli,
jer on pruža jedini

da padnem mu na grudi,
pa da me probudi
kada je prebolim,
kada je zaboravim.